Отац и мајка су му умрли пре него што је напунио двадесету годину. Није познато да ли је имао браће и сестара. У августу 1906. године попио је много вина у београдском стану Михаила Сретеновића, у улици Страхињића Бана број 7, говорећи да има посебан разлог да слави свој 28. рођендан. ''Све је у мене помрло младо, испод 28 година. Помрло је од сушице...'' Следеће године, у молби за стицање држављанства Србије, навео је да од фамилије нема никог ко би са њим прешао ''у српско поданство''. Један од некролога објављених у част песника говори да је Авдо рано остао сироче.

У Модричи је завршио три разреда основне комуналне школе, а затим је 1888. отишао у Адапазар, у Малу Азију, где је завршио два разреда руждије, турске грађанске школе. Следећих неколико година проводи углавном у Модричи, ''шегртујући по разним занатима''. Случајна вест каже да је са својим рођаком и имењаком Авдом Карабеговићем Хасанбеговим често шетао до извора ''Шићаре'' у оближњој модричкој шуми, разговарајући о књижевности.

У ''Босанској вили'', једном од најзначајнијих српских књижевних часописа тог времена, у броју од 30. октобра 1896. године, објављена је песма ''Српству'' са потписом ''С. А. Карабеговић''. Да је у питању била заиста прва штампана песма говоре стихови:

''Те ми ево, прва пјесма
Теби лети, роде мио...''

Једно кратко време трајала је забуна око иницијала ''С.А.''. У ''Бранковом колу'' објављено је да је реч о песнику Сали А. Карабеговићу. Забуну је отклонио извесни Васо Кандић, у личном писму упућеном из Босанског Шамца Павлу Марковићу Адамову, главном уреднику ''Кола''. ''Видим да сте и Ви упали у погријешку водећи се за политичким листовима, кад биљежите Сали А. Карабеговић, мјесто С. Авдо Карабеговић...Он пред име меће оно С. (Србин) и он је – Србин са пуним идејама, што му и пјесме сведоче...''
Следеће, 1897. године, Карабеговић је са истим иницијалима у ''Вили'' објавио песму ''Црној Гори'' а у ''Колу'' песму посвећену преношењу посмртних остатака Вука Стефановића Караџића из Беча у Београд. Испод обадве песме одштампано је да су написане у Модричи. Неколико година касније, тада као војник у Пешти, Карабеговић је у ''Вили'' за 1900. годину објавио песму ''Ох, та љубим те'' испод које је одштампано ''Србин Авдо Карабеговић''. Неки добар разлог навео је песника да тражи да се испод потписа, ситнијим словима, дода: ''У потпису никакве фалсификације нема. Аутор.''




У ЦАРИГРАДУ


Појава младог песника са неуобичајеним надимком изазвала је пажњу у српским књижевним круговима. Исаије Митровић, такође песник и учитељ ''по мртвим и глувим босанским касабама'', упознао је Карабеговића 1897. године у Брчком, Митровићевом родном месту, на свечаности освештавања заставе брчанског певачког друштва ''Вијенац''. Млади песници су се спријатељили и збратимили, оставши пријатељи све до Авдине смрти.

На самој прослави у Брчком, Карабеговић је био предмет опште пажње. Према Митровићевом опису, младић је био ''висока узраста, у струку танак и витак као бор. Ход му бејаше обичан, без икакве укочености и поношљивости. Иђаше журно и главе махом погнуте и замишљене. Лица бејаше дугуљаста, пурпурна и оспичава, а усница доста одебелих, које особито запињу за око. Очију бејаше снених, из којих избијаше душевна енергија његова. У разговору бијаше разговорљив кад му друштво ћеифли бијаше. Спреман увјек на шалу и џумбус. Говорио је муклим басом, те му се чешће пута, кад забрза у разговору, не разазнаваху ријечи. Кад је весео био, онда је поскакивао и кршио руке. Волио је друштво, особито весело, а пјесма и свирка особито га задовољаваше. И поиграти у колу било му је мерак. У храни није био избирач. Скроман у ношњи као и у понашању.'' За Карабеговићеве савременике, он се носио и држао отмено и имао је у себи нечега аристократског. Био је веома комуникативан и лако је успостављао пријатељства, која је умео да чува. ''Ко се једанпут у животу са њиме срео, тај га је морао заволети. Он је опет ту љубав умео обилно, до пожртвовања да враћа'', записао је, после смрти свог пријатеља, песник Милорад Петровић Сељанчица.

Те, 1897. године, на стодесетогодишњицу рођења, пребачени су посмртни остаци Вука Стефановића Караџића из Беча у Београд. Ово је био велики догађај за српску јавност и тим поводом су организоване различите свечане манифестације, са закључном у Београду, код Саборне цркве. Карабеговић је тада, са групом босанских Срба, вероватно први пут дошао у Београд и присуствовао сахрани. Тада је постао благодејанац српског Министарства спољних послова. Како је писао помињани Васо Кандић ''Приликом преноса Вукових костију из Беча он оде у Биоград са некима одавде и тамо му – како  сам разумио - изради српска влада у турској школи, Султанији, мјесто и он оде.''

7. октобра 1897. године, писмом адресованим у Београду, Ђорђу Симићу, тадашњем председнику владе Србије, обратили су се Никола Кашиковић, уредник и власник ''Босанске виле'' и поп Стево Трифковић, као представници Срба из Босне. ''Вашим одобрењем а споразумом неколико одличних првака и родољуба, усуђујемо се предложити за штипендије сиромашне, ваљане ђаке наше отаџбине.'' Предложени су Ђорђе Сршкић и Пера Бесаровић, из Сарајева, студенти Правног факултета у Бечу, Симо Ераковић, свршени матурант и богослов који се уписао на бечки Универзитет, Лазар Бркић, ученик завршне године Српске гимназије у Карловцима, Јово Николиновић и Живко Њежић, гимназисти Прве београдске гимназије. На крају су предлагачи навели и Авду Карабеговића, ''Србина Мухамеданца из Модриче за изучавање Султаније у Цариграду''.

Поновни одлазак у Цариград била је жеља самога Карабеговића. Српска држава финансирала је школовање великог броја питомаца српског порекла из крајева који су били под турском и аустријском влашћу и то је ишло преко Министарства спољних послова, у оквиру којег је постојало посебно Политичко-просветно одељење. У вези са Авдом, Министарству спољних послова се формалним писмом обратио тадашњи министар просвете. ''Авдо Карабеговић, Србин из Босне, који се у последње време успешно занимао и писањем песама, објављеним по нашим књижевним листовима, изјавио је жељу да продужи своје школовање у српској школи у Цариграду. По извештају који имам о овоме младићу, он је вредан пажње и заслужује да му се она и укаже''. Министар просвете је тражио да Карабеговић као државни питомац буде упућен у Цариград, ''у нашу средњу школу''.

Ствар је била брзо решена. 10. октобра 1897. године, Авдо се већ налазио у возу који је из Београда кренуо за Истанбул. У  документу написаном сутрадан, 11. октобра, Министарство спољних послова Краљевине Србије је обавештавало Краљевско посланство Србије у Цариграду да је Карабеговић од почетка месеца новембра постао питомац српске државе. На име школарине и издржавања, посланство ће му издавати месечно онолико новаца колико и други тамошњи ученици примају. За сваки случај, Јован Христић, отправник послова српске амбасаде, добио је упутство следеће садржине: ''У случају да Карабеговић не узмогне, ма из каквих узрока било, бити примљен ни у коју тамошњу српску школу, ви ћете му ставити на расположење средства да се врати својој кући у Босну.'' 25. октобра, док је школска година већ увелико трајала, Карабеговић је из касе цариградског посланства примио 40 динара у злату, ''за издржавање до улаза у Галата Сарај'', а убудуће, ''као ђак лицеја Царско – Отоманског'', месечно је добијао 10 динара ''на име ситних трошкова'', у које наравно нису улазили интернатски смештај, исхрана, преобука и школске потребе.

У то време, у Цариграду је постојала српска гимназија, основана 1893. године, која је у време Авдиног доласка имала 54 ученика и десетак српских професора. Ученици су били деца пореклом из Србије или из ''неослобођених крајева'', односно из Босне и Херцеговине, са Косова и из Македоније. Већина њих су били питомци српске државе, али је било и оних чије је школовање финансирала сама Отоманска империја. Међутим, Авдо се уписао у галатасарајски Лицеј који је био нека врста стручне, мање захтевне школе, чији су свршени ђаци постајали државни службеници или су настављали углавном правне или економске студије.

Поред редовне месечне стипендије, Карабеговић је фебруара 1898., добио додатних 30 динара ''на име помоћи за ванредне школске трошкове'', а у априлу исте године издато му је 20 динара за набавку лекова ''пошто се у последње време разболео''. Извештаје о овим ванредним трошковима потписао је Стојан Новаковић, новопостављени српски краљевски посланик у Цариграду. У броју од 15. јануара 1898. ''Босанска вила'' је објавила једну Авдину песму. У списку ''Вилиних '' сарадника за ту годину, уз његово име је наведено ''слушатељ царско отоманског лицеја у Цариграду''.

Пред крај школске године, 12. јуна 1898., Карабеговић је од министра спољних послова Србије молио средства за путни трошак и бесплатну железничку карту како би дошао у Београд где је намеравао да провере ферије. Тада се већ знало да се млади песник више неће враћати у Цариград. 25. јуна потписао је признаницу на 120 динара, ''за повратак у домовину''. Правдајући овај издатак, цариградски посланик се позвао на акт министарства од 11. октобра претходне године, којим се предвиђала могућност да Карабеговић не успе да се упише у неку цариградску школу. У извештају с краја месеца јуна, упућеном председнику владе Владану Ђорђевићу, посланик Стојан Новаковић је тражио да се за Милана Чемерикића из Призрена и Трајана Живковића из Приштине, свршене матуранте галатасарајског лицеја, одобри стипендија, ''како би могли продужити студије у Турској и то у правној школи Хукук''. Пошто ће се упразнити место Карабеговића, писао је посланик, ''повишица трошка неће много порасти''.

У ''Бранковом колу'' за 1898. годину, објављена је Карабеговићева песма, посвећена пријатељу Божи С. Николајевићу, испод које је стајало: ''Београд, 15. VII 1898.''




У УЧИТЕЉСКОЈ ШКОЛИ У АЛЕКСИНЦУ


Лета 1898. године, обраћајући се министру спољних послова Србије, Карабеговић је написао следеће: ''Међу свима Србима највише су заостали у просвети Срби мухамеданци. Желећи ма колико допринети просвећивању своје браће, дошао сам пре годину дана у Србију, да се помоћу српске државе образујем. Моја жеља би испуњена, јер ме је српска држава послала као свог питомца у Цариград у школу. Пробавивши прошлу годину у тој школи дошао сам до уверења, да ћу за српство бити изгубљен ако и даље тамо останем, а ја сам ради српства домовину оставио и у Србију дошао. Не размишљајући се дакле ни мало ја сам напустио речену школу у Цариграду и вратио се у Београд, у намери да се спремим за учитеља основне школе, јер спремни учитељи могу највише допринети, да се моја запуштена браћа мухамеданци освесте и просвете.'' Молио је да се издејствује код Министарства просвете да буде примљен за редовног ученика Учитељске школе у Алексинцу, уз одговарајућу државну стипендију.

Званично решење по молби написано је тек 4. новембра 1898. Највероватнији разлог проблема да се Авдо упише у учитељску школу била је његова недовољна претходна школска спрема. По закону, учитељску школу су уписивали ученици који су завршили грађанску нижу гимназију и Министарству просвете није било лако да пронађе модус, којим би, мимо закона, Карабеговићу био омогућен упис. Како ће се показати, недовољно предзнање, нередовност похађања наставе и дуги прекиди у школовању резултирали су чињеницом да Карабеговић није постизао нарочите резултате у свом формалном образовању.

У међувремену, песник је месеце проводио у Београду. Био је смештен у соби хотела ''Македонија'', а у покривању његових трошкова учествовали су Аћим Чумић и Светолик Николајевић. Чумић је био доктор права и раније познати политичар, министар и једно време председник Владе Србије. Последњу деценију свог живота, Чумић се углавном бавио патриотским и националним радом. ''Највише је урадио на јачању националне свести муслиманских Срба у Босни и Херцеговини.'' Поред Авде Карабеговића, Чумић је био мецена песницима Осману Ђикићу и Омер-бегу Сулејманпашићу Скопљаку. Имао је сталне контакте са Николом Кашиковићем и другим угледним Србима из Босне. Светомир Николајевић био је, између осталог, оснивач и председник Друштва Св. Саве, преко чијег фонда је помаган и Карабеговић. Николајевић је 1891. године у Београду основао масонску ложу ''Побратим'', која је имала посебан фонд за прикупљање прилога, назван ''Патриотска каса''. Средства су прикупљана под слоганом ''Сетимо се отаџбине'' и углавном су употребљавана за политичку пропаганду и културно деловање у неослобођеним крајевима.

Песник Милорад М. Петровић је касније сведочио да је Чумић био највећи Авдин добротвор који га је ''свесрдно прихватио и поклонио му више но сину рођеном своје старање''. Смрт свог мецене, песник је искрено оплакао и касније је често говорио, како се без њега осећао ''као без десне руке, без оца, хранитеља и бранитеља.''

Крајем августа 1898. године истекла је годишња стипендија коју је Карабеговић добијао од Министарства спољних послова на име свог школовања, тако да је практично остао без икаквих примања. Живео је на дуг, на реч својих угледних спонзора. ''У месецима септембру, октобру и новембру, док се за Османа Ђикића радило да буде питомац султанов у Цариграду и док се за Авду Караб. најпре радило да буде питомац Патријаршије а затим, кад се са те стране није могла помоћ добити, радило се да буде питомац српске државе – они обојица морали су се више времена задржати у Београду'', писао је Чумић у једном каснијем личном извештају. Карабеговић и Ђикић су за храну и становање у ''Македонији'' направили рачун од 160 динара. Поред покривања ових трошкова, Карабеговић је из благајне Друштва Св. Саве добио додатних 100 динара.

Коначно, почетком новембра 1898. године, Карабеговићу је одобрена месечна стипендија од 40 динара, износ који су примали и други питомци Министарства спољних послова у алексиначкој Учитељској школи. У извештају који је 15. новембра написао управитељ школе Петар Деспотовић, Карабеговић се у Алексинцу појавио десетак дана раније, дакле око 5. новембра, када је школска година већ увелико била у току. Према сопственој жељи, примљен је у школски интернат. Иако се уписао у први разред, добио је кревет у соби у којој су били ученици четвртог разреда, пошто је био неколико година старији од својих другова из одељења. Према извештају управитеља Деспотовића, нови ученик је имао донекле посебан статус у интернату и школи. Тридесетак питомаца Министарства спољних послова морали су да носе једнообразна одела, ''са обичним грађанским кројем, који је сада модеран.'' Пред зиму, за њих су набављене једнаке зимске шубаре, а Авди је дозвољено да и даље на глави носи свој црвени цариградски фес. ''Њему сам оставио и иначе више слободе, мада он по својој жељи живи у интернату.''

Ученицима Учитељске школе било је забрањено било какво бављење политиком а писмено су смели контактирати само са родитељима и родбином. Посебан положај
Карабеговића огледа се и у томе што је могао 12. априла 1899. године из Алексинца послати писмо уредништву ''Бранковог кола''. Обавештавао их је да је ''интелегентнији део омладине града Ниша'''одлучио да покрене један књижевни забавник под именом ''Јакшићево коло''. Прва свеска је већ била готова али, ''не знамо којим узроком'', нишка полиција је забранила штампање. Молио је да се у ''Колу'' објави вест ове садржине.
У извештају упућеном Министарству спољних послова на крају школске 1898/99 године, говорећи о успеху ђака који су били питомци Министарства, управитељ Деспотовић је записао да је Авдо Карабеговић ''уредан и кротак младић'', примерног владања и доброг здравља. Међутим, његов успех у школовању био је прилично слаб. Од тринаест предмета које је похађао имао је само две четворке, из Пољске привреде и Лепог писања и девет тројки, из Црквенословенског језика, Земљописа, Опште историје, Зоологије, Физике, Рачуна, Цртања, Нотног певања и Музике. Из два предмета, Српског и Руског језика, имао је двојке односно недовољан успех и упућен је на додатне испите, почетком следеће школске године. Деспотовић је посебно наглашавао: ''Авдо је уложио доста труда да постигне у свему добар успех али му оскудева претходна спрема у свим предметима уопште, а у граматици понаособ. Жао ми је што морам изјавити да он због тога никако не може упоредо са нашим ђацима напредовати, јер ма како да му кроз прсте гледамо, он ипак остаје у свима предметима посве слаб. Он ми је изјавио, да жели из породичних обзира да пређе у пакрачку учитељску школу. Ја држим да ће он тамо и лакше успевати стога што је мање ученика а и што је програм много ужи, па ће пре моћи до сведочанства да је школу свршио, а свршивши школу у Аустроугарској, неће му се правити сметње да у својој Босни постане учитељ на мухамеданској верозаконској школи.'' Управитељ је молио министра за помоћ у овом циљу.




ТРОГОДИШЊИ ВОЈНИ РОК


Карабеговић је ферије провео у Београду, на трошак Аћима Чумића који му је обезбедио смештај. 2. јула 1899. у Београду је потписао признаницу на 80 динара које је примио из благајне Министарства спољних послова, на име благодејања за месеце јули и август. У међувремену је вероватно решавано питање његовог пребацивања из Алексинца у Пакрац. Међутим, ствари су узеле сасвим другачији ток.

Милорад М. Петровић у својим сећањима сведочи да је, боравећи у Београду, Карабеговић из неког разлога прешао у Земун где су га ухапсиле аустријске власти, да би му се десетак дана касније, Авдо јавио писмом из Пеште, као регрут аустријске војске. О хапшењу и присилном слању у војску писао је и Осман Ђикић. ''Подозриве, као и увијек, наше власти су га, ради његовог школовања у Србији, криво гледале''. Тог лета, Карабеговић је у ''Звезди'', књижевном часопису којег је уређивао Јанко Веселиновић, објавио патриотску песму ''Ханџар'', која је могла иницирати реакцију аустријске власти. Међутим, хапшење и слање у војску било је директна последица једног другачијег догађаја.

Негде крајем лета 1899. године, Карабеговић је посетио родни крај и у Модричи се видео са својим тада већ тешко оболелим рођаком, Авдом Карабеговићем Хасанбеговим. Тада су обадвојица добили позив да дођу у Сарајево, где је требао да се одржи састанак омладинаца муслиманске вероисповести. Пошто је Хасанбегов био веома слаб, на састанак је, 9. септембра, отишао само Авдо Србин. Из Сарајева се вратио разочаран, одбивши да сарађује у новопокренутом књижевном листу ''Behar'', који се штампао латиницом, а идеолошки ће бити на линији стварања бошњачке нације, пројекту Бенџамина Калаја, тадашњег управитеља Босне и Херцеговине. Карабеговићево хапшење је уследило после повратка из Сарајева, вероватно при његовом покушају да се из Модриче врати у Београд.

Песник је осуђен на трогодишњи војни рок, што је било противно тадашњим аустријским прописима, по којима су ђаци средњих школа служили само годину дана, док су ученици учитељских школа били потпуно ослобођени војске. Калајеве полицијске власти нису признале Авдино претходно школовање у Цариграду, а поготово похађање србијанске учитељске школе. Иако је већина регрутованих аустријских војних обвезника из Босне и Херцеговине војни рок служила у самој окупираној покрајини, Карабеговић је послат у Пешту. У годиштима ''Босанске виле'' за 1900. и 1901. објавио је по једну песму, ''Ох, та љубим те'' и ''Аћиму Чумићу''. У списку ''Вилиних'' сарадника, уз његово име стајало је ''војник у Пешти''.

Септембра 1900. обратио се писмом Николи Кашиковићу, извињавајући се и очекујући разумевање што није имао прилике раније да се јави. ''Моје неприлике сигурно су вам унеколико познате али шта могу, така је судбина српског сина''. Из писма се види да је био у току дешавања у Босни. Питао је Кашиковића да ли му је престао више да шаље примерке ''Виле'', ''ил се овди ускраћује''. Обавештавао га је да је његов амиџић, песник Хасанбегов, у Сарајеву. ''Не знам дал се смије са вама састајат''. У прилогу, уз писмо, слао је једну своју песму.

У оквиру свог трогодишњег војног рока, Карабеговић је шест месеци провео у затвору. У Београду се веровало да је то ''само и једино зато што је бранио и чувао име српско и народност српску''. Осман Ђикић је записао да су његовог пријатеља војне власти у Пешти ''казниле ради једне невине молбе управљене од стране муслиманских војника на војну власт у једној чисто верској ствари''. У лето 1902. године запретила је опасност да Карабеговић добије још једну годину додатног војног рока због чега је уследила полузванична интервенција српског Министарства спољних послова. Овим поводом, у Пешту је отпутовао Аћим Чумић.
Када је коначно скинуо униформу и ставио на главу свој високи цариградски фес, Карабеговић је из Пеште отпутовао директно у Пакрац. У Модричи више није имао никог блиског. Хасанбегов је 1900. године умро, а Авдин млађи амиџић, Шаћир Карабеговић, налазио се у Београду, где је уписивао други разред Српске краљевске гимназије.




''ПОБРАТИМСТВО''


После неколико година објављивања појединачних песама по књижевним часописима, Авдо Карабеговић је заједно с песницима Османом Ђикићем и Омер-бегом Сулејманпашићем објавио заједничку збирку песама ''Побратимство''. У издању штампарије Д. Димитријевића, књига је штампана у Београду 1900. године када је Карабеговић већ био у војсци, у Пешти. Издавање књиге су помогли Коларчева задужбина и Друштво Светог Саве. Појава књиге родољубивих и љубавних песама тројице босанских муслимана који су се национално изјашњавали као Срби, изазвала је дужну пажњу у тадашњим књижевним круговима.

У подугачком приказу у Веселиновићевој ''Звезди'' у којем се, између осталог, нашироко расправљало о односу вере и нације, поздрављено је ово издање младих песника у својим двадесетим годинама. ''Њихови су стихови неусиљени, лаки и имају даха''. Међутим, писао је анонимни критичар, имагинација песника је могла бити пунокрвнија и оригиналнија. њихова осећања су исувише једноставна, без суптилности. Песници су саветовани да се ослободе очигледних реминисценција, клишеа и банализација, ''од речи безбојних и неживописних, речи из уводног чланка а не из песме...'' Највећа вредност збирке, по критичару, била је искреност њених аутора, које је инспирисала истинска љубав према роду и племенита и трезвена мисао '' Брат је мио, које вере био''. Цела збирка је, према критичару, била природан, прост и речит израз те љубави према роду осим ''када није израз оне друге љубави, која је још чешћа у двадесетим годинама, бар у песмама''. Критичар је нарочито истакао Ђикића и његове љубавне песме.

Јован Дучић је у мостарској ''Зори'' написао да су у збирци скупљени ''најискренији, најбујнији и најњежнији откуцаји младићких срца''. Ова осећања су дала једну лепу збирку, симболичког назива, који одражава истинско побратимство тројице младића. Они певају патриотске песме о слози српског рода, са надом у његову бољу будућност, уз болно подсећање на братоубилачке сукобе у прошлости. Дучић тројицу сматра припадницима ''средњих песничких талената'', који не достижу висину једног Јакшића или Игоа. Патриотске песме подсећају једне на друге али је то последица истих националних осећања и једнаког поимања отаџбине и нације. Напротив, њихове љубавне песме су биле много индивидуалније. ''Млади пјесници Побратимства дали су нам овим својим првим кораком у јавност увјерење о свом дару, и ми их само можемо да симпатично поздравимо: Само тако напријед.''

Приказ у ''Леопису Матице српске'' поздравио је излажење збирке ''Срба муслимана'', истакавши два елемента њихове идеологије родољубља. Први је био идеја верске коегзистенције, према којој су верске разлике споредне у односу на националну припадност. Религија је лична светиња која је толико узвишена да се ничим не може доводити у питање. Друга идеја је национално српска. ''Српство им је идеал, гесло, нада, крепост, веза, побратимство...'' Песници се поносе тиме да њихова вероисповест није била сметња њиховом националном осећању.

Са друге стране, у сарајевским бошњачким књижевним листовима, које је финансирала Калајева Земаљска влада, збирка је дочекана на нож. Критички осврт у ''Beharu'', у рубрици ''Papirnati križari'', написао је Осман Нури Хаџић. Он је идејно-патриотску садржину ''Побратимства'' свео на манифестацију свесрпске идеје. Чињеница да су збирку потписала тројица ''српских пјесника Мухамедове вјере'' за Хаџића је био '' podal insult i drska pogrda nas muslimana, pa i same muslimanske vjere''. Затим је уследила отворена претња: ''Neka se jedan put manu tog gadnog zanata i navala na naše svetinje, jer ćemo inače biti prisiljeni da tražimo skrajnje sredstvo da se prepriječi inportiranje takvog blata sa beogradskog Kalemegdana u našu domovinu.'' Критичар се посебно окомио на Сулејманпашића, који је од тројице песника био друштвено најугледнији. Реагујући на његову песму ''Лети, пјесмо'', која је славила црногорско јунаштво, Хаџић је записао: '' Zna li Omer-beg koliko je muslimanske djece, majki i žena zaplakalo za izgubljenim babajkom, sinom i mužem, koji poginuše braneći svoj vatan, svoju grudu zemlje od razbojničkih i hajdučkih navala tih Omer-begovih ''lavova''? Zna li plemeniti beg i pjesnik da su ti njegovi ''lavovi'' prouzročili više jada i nevolja njegovoj islamskoj braći u Hercegovini nego li cio drugi svijet?'' Омер-бег Сулејманпашић је посебно подсећан на свог претка, Сулејман-пашу Скопљака, који се онолико тукао са Карађорђевим Србима на Мишару и Засавици. Одговарајући, касније, не само на ову критику, већ и уопште на уређивачку политику ''Behara'', Осман Ђикић, који је раније био сарадник и овога листа, записао је да у њему види ''хрватског пропагатора у овој земљи'', одбијајући сваку даљу сарадњу.

Уместо критичког осврта, лист ''Bošnjak'', сличне политичке оријентације и истих финансијера, објавио је фалсификовану изјаву Омер-бега, по којој се он наводно одрекао не само својих песама у овој збирци већ и свог српског националног опредељења. Омер-бег није сматрао достојним да ову подметнуту изјаву јавно демантује, а његов даљи национални и књижевни рад је био најбољи демант.
У хрватској књижевној критици није ни на који начин коментарисана појава збирке песама тројице младих муслиманских песника српске националне оријентације.




НАЈБОЉИ ДРУГ ИЗ КЛУПЕ


Крајем октобра 1902. године песник Славко Коцић, тада ученик другог разреда Српске учитељске школе у Пакрацу, добио је писмо ''од једног пријетеља из Београда'' којим је замољен да на железничкој станици дочека Авду Србина. Коцић никада раније није видео Карабеговића. Док је на перону пакрачке железничке станице чекао долазак воза из Пеште, осећао се необично што дочекује човека кога уопште не познаје. Надао се да ће га некако препознати. Када се воз зауставио и путници почели да излазе, из једног вагона је искочио висок младић у фесу са кожном торбом у руци. Застао је, гледајући према излазу са перона. Коцић се није дуго премишљао.

- Јавише ми за ваш долазак, иначе не бих знао да ћете нам доћи.

- Знам, и мене су на вас упутили.

Заједно су кренули према хотелу, где су се дуго задржали у причи. Следећег дана, Авдо је био примљен за редовног ученика другог разреда пакрачке Учитељске школе, иако је школска година била већ увелико у току. Када је дошао у разред сео је у клупу поред Коцића. Остали ученици су га дочекали са неповерењем, веома хладно, а неки су га чак и избегавали. Разлог томе била је његова конфесионална припадност, али и прилична разлика у годинама. Ово неповерење је Коцићу сметало ''јер сам знао да то није заслужио овај младић, који је са већим жаром љубио српство него многи и многи православни му колега''.

Карабеговић и Коцић су постали нераздвојни другови. ''Ми смо се слагали у многоме. Обојица смо били сарадници више листова, комотни смо били подједнако, математику нисмо знали подједнако, изостајали из школе подједнако – нарочито са цртања и краснописа. Носили смо се подједнако, па и салонско одело смо имали једно''. Авдо је имао стари, похабани капут, али за разлику од Коцића, добре ципеле, тако да су их по потреби размењивали. И новац, кога наравно никад није било довољно, трошили су заједно. Када му је долазила песничка инспирација, Карабеговић је шетао по соби, а његов пријатељ је седео за столом и записивао оно што му је Авдо диктирао. Када би завршио, тражио је од Коцића да прочита записано, онда понешто додао и изменио ''па истог дана послао ком књижевном часопису''.

Годину дана провели су заједно у Пакрацу, да би се после положених испита растали, испоставиће се, заувек. Први је из Пакраца отишао Коцић, и његов побратим га је испратио на железничку станицу.

- Збогом, брате, пиши ми редовно. И ја ћу теби.

Славко Коцић се идуће школске године уписао у Учитељску школу у Сомбору а Карабеговић се вратио у Алексинац. Непрестано су размењивали писма, као лични пријатељи али и као председници књижевних ђачких дружина. Авдо је водио алексиначку дружину ''Будућност'', а Коцић је био председник сомборског ђачког удружења ''Натошевић''. ''Обојица смо се трудили да наш рад у дружинама буде заједнички, једнолик'', сећао се Коцић. Када су завршили учитељску школу, Карабеговић је остао у Србији, а Коцића је ''судбина упутила у Авдину отаџбину''.

1908. године, Коцић се налазио у Мостару. 12. новембра примио је од свог побратима писмо писано у лозничкој болници. ''Драги Славко. Ја сам овде у болници и не мичем се из кревета.'' Авдо је молио свог побратима да му пакетом пошаље херцеговачких смокава и шипова. Коцић је одмах учинио тражено, молећи у писму Авду да му се јавља чешће и да потврди пријем пошиљке. Уместо одговора, стигао је телеграм из Лознице, у којем је доктор Јашић обавештавао Коцића о смрти његовог пријатеља.
''Кад би сваки уздах мој за тобом био камен, над твојим гробом дигла би се пирамида, већа и лепша од мисирских. Почивај мирно у јуначкој земљи, а души твојој желим да се нагледа лица Алахова.''




ЉУБАВ У ПАКРАЦУ


Једног викенда почетком маја 1903. године, Карабеговић је сео на бицикл и одвезао се до Липика, тада чувеног излетничког места и купалишта. Испред хотела у који је ушао налазила се маса света у свечаним, празничним оделима. У башти хотела, сео је за сто испод једне столетне липе и наручио чашу пива. Убрзо су за сто поред њега сели старији човек, његова супруга и две девојке. Једна од њих је одмах привукла Авдину пажњу. Имала је очи ''црне као зифт'' и дугу коврџаву косу. Песник је у души осетио неку топлину, а у ушима му је зазвонило име: Емира. ''Она је ђаволаста била. Често је бацала погледе на мене и свакако да је била приметила на лику моме неку промену.'' Онда се догодила игра уобичајена за то време. Девојчина бела лепеза некако спаде са стола а Авдо је одмах скочио са столице и дохватио је. Девојка је устала и рекла, ''као у каквом роману'': ''Коме имам да захвалим, племенити господине?'' Када јој се представио, она се изненадила, говорећи да су они стари знанци, пошто је читала његове песме, објављиване у разним часописима.

''Ја сам читала ваше лепе радове и у исто време чудила се настраности вашој. Откуда ви, поносити бег Босне наше, да се називате Србином и да ћирилицом пишете. Зар ви не знате да сте Хрват?'' Авдо се насмејао и одговорио: ''Шта вам је чудно, госпођице? Зар по вашем мишљењу Босанци нису Срби и зар Хрвати и Срби нису један народ, који двема азбукама пише?'' Она га је погледала са чуђењем а затим представила својим родитељима и пријатељици, понудивши му да седне за њихов сто. Рекла му је да се такође бави књижевношћу и да је већ објављивала радове у хрватским књижевним листовима. Постали су блиски пријатељи и од тада су се често виђали.

Она је била ''похрваћена Жидовка'' из бјеловарске трговачке породице Ишингер. За заљубљеног младића Бјеловар није био превише далеко од Пакраца. Како је био тадашњи обичај, и поред тога што су се често виђали, писали су једно другом писма. Она му је слала своје радове које је он затим прерађивао и дотеривао. Авдо је Јеврејки слао радове у прози, дозвољавајући јој да их она затим шаље књижевним часописима као своје.

А онда су се посвађали и растали. ''Љубили смо се: ја Србин вере Мухамеда а она Хрваткиња вере Мојсеја. Зар то није игра случаја! И мој је Мухамед са њеним Мојсејем учинио, те смо се ми споречкали...'' причао је касније Карабеговић свом пријатељу, извесном Д. Ј. Филиповићу.

Младалачка веза која је трајала током пролећних и летњих месеци 1903. године, завршила се раскидом, али не потпуним. Као ђак учитељске школе у Алексинцу и, касније, као учитељ основне школе у Малом Зворнику, Авдо је са својом Емиром размењивао дуга писма. Једном приликом, поменутом Филиповићу је послао једну своју приповетку, уз пропратно писмо у којем је писао да је причу написао на молбу Емире и да намерава да јој је пошаље. Молио је пријатеља да причу препише латиницом и ''у духу новог књижевног хрватског језика''. Филиповић је урадио што је од њега тражено, прекоревајући успут Авду што дозвољава да га ''Жидовкиња'' злоупотребљава, а поготово што ће његово дело бити штампано ''у франковачким србождерским новинама''. Писмом адресованим у Малом Зворнику 8. марта 1905. године, Карабеговић се захваљивао пријатељу за помоћ, додајући:''Ти не питај ђе ће се Емирина ствар штампати, то је ствар моја. Доста је то да си ти мене задовољио а то си и узео на се. Ако се не помиримо, онда то наравно остаје моја својина и ја ћу је штампати, ал' се надам да ће нас то помирит', чим јој пошљем...''

Писмени контакти између Авде и његове велике љубави настављени су и у следећим месецима, а онда су престали да стижу одговори. На последње писмо, пуно прекора и очаја, стигао је одговор девојчине другарице Анке Крачнер из Банове Јаруге: Štovani gospodine. List namenjen gospodjici Emiri dopao je u moje ruke, jer njoj ne može; nje nema više. Ja kao njezina prijateljica i posestrima uzela sam na sebe tu žalosnu zadaću obznaniti vas, o njenoj smrti. – Rekoste, ''laka vam crna zemlja ako ste mrtvi'' a ne znaste kakvu istinu time rekoste. Ne znam kakve su vas veze uz nju vezale no znajuc po vašim riedcima morala vam je mila biti. I meni je milija bila od svega na svijetu. Umrla je dne 13. lipnja u Neapulju u Italiji, kamo je bila pošla da nadje zdravlje i utjehu svojim bolimа. Leži medju samim cvijećem taj moj lepi cvijet. – Molite se za nju i pokoj njene duše.''

Једном приликом, раније, пре девојчине смрти, Филиповић је, желећи да се нашали, изрецитовао пријатељу стихове, сковане на брзину:

''Емиром те побро зове,
Гитаром ти име гласи,
Савом, крстом и месецом
Своје нежне песме краси.
- Стани, ја сам Чивуткиња!''

Реакција је била бурна. ''Он скочи. Наљућен као рис, удари табакером о сто и назва ме...Покајао се је. Љубио ме је и грлио, да му опростим. А ко не би Авди опростио.''
Када је, после Карабеговићеве смрти, међу његовим заосталим папирима видео медаљон са ликом девојке из Бјеловара, један од песникових пријатеља записао је да се могло рећи, ''без обзира на народност'', да је она била, како се то говорило у Мачви, ''лепа ко Чивуче''.




ПОНОВО У АЛЕКСИНЦУ


Крајем лета 1903. године, Карабеговић је био у Београду. 21. августа је молио министра спољних послова да му одобри додатна средства како би могао да купи ново одело и ''школске ствари''. Тридесет динара које је месечно примао као питомац Министарства једва му је било довољно за стан и храну а никаквих других прихода није имао, писао је. Решењем Министарства добио је додатних 40 динара ''из кредита на ванредне трошкове и достојније заступање''.

Карабеговић се више није враћао у Пакрац и уписао се у трећи разред Учитељске школе у Алексинцу. У молби за премештај навео је да у Пакрацу, у конфесионалној школи није могао остати редован ученик пошто је био мухамеданске вероисповести. Његова накнадно забележена сећања говоре да је, уствари, у Пакрацу био изложен једној врсти прозелитизма. Како је сам говорио, чим је дошао у школу, био је ''дочекан суровошћу клерикалних професора''. Нису могли да га трпе зато што је био Србин муслиманске вероисповести. ''Порицали су ми народност српску, они који су у свако доба били у стању да пољубе прљаву чизму каквог мађарског бојтара.'' У тој нетрпељивости, нарочито се истицао тадашњи управитељ школе који је покушавао да га натера да иде на часове црквеног певања. ''Када сам му ја одговорио, да у своме животу још нисам прочитао ни једну суру из Корана, тим пре нећу да ломим главу музичким производима беспослених калуђера, он ме онда узео на око''. Нетрпељивост управитеља и професора била је разлог да Авдо напусти Пакрац и поново се врати у Алексинац, у Србију. Још као ученик првог разреда србијанске грађанске учитељске школе, као припадник друге конфесије био је ослобођен похађања часова хришћанске веронауке и црквеног појања, посебним решењем Министарства просвете.

Почетком марта 1904. године у школи је дошло до скандала када су ученици Авдиног одељења одбили послушност супленту Драгутину Марјановићу који је изненада заказао контролни из Минералогије. Осмочлани професорски савет се поделио на пола, око питања висине казне. Павле Мајзнер, разредни старешина трећег разреда, предложио је да се разред казни првом саветском опоменом, што је била релативно блага казна, која није доводила до губитка права на стипендију. Четири професора, међу којима је био и др Тихомир Ђорђевић, некадашњи председник Владе Србије, издвојили су своје мишљење, а пресудан је био девети глас, заступника управитеља Петра Илића. Министар просвете је потврдио казну коју је одредила тесна већина професора, тако да Карабеговић и његови другови из разреда нису изгубили стипендије.

Тог пролећа са групом ученика трећег разреда, Карабеговић је покушао да покрене један омладински књижевни лист, под именом ''Ђачка зора''. Занимљиво је да је као разлог за покретање листа наведено да у ''српској Босни и Херцеговини'' све више и више продире хрватска пропаганда, која није бирала начина ''да нашу једнокрвну браћу отуђи од нас и да јој омрзну све оно што је Србину свето''. Хрватска пропаганда, писало је даље у молби упућеној министру просвете, тај циљ постиже својим многобројним омладинским листовима који су ''преплавили'' целу Босну и Херцеговину. Први потписник молбе био је сам Карабеговић, а затим су следили потписи још девет алексиначких ученика. Циљеви и програм новог листа били су детаљно изложени у посебном тексту који је као прилог послат уз молбу. Планирано је да лист почне да излази почетком нове школске године.

Професорски савет Учитељске школе није имао повољно мишљење по овој молби. Професори су сматрали да молиоци треба још да се уче и усавршавају, ''нарочито из предмета општег образовања'', како би се боље оспособили за уређивање и издавање једног ваљаног ђачког часописа. Међутим, Петар Илић, заступник управитеља Учитељске школе, у свом пропратном писму Министру, изнео је другачији, повољан став о овој идеји. Покретање листа ''под озбиљним надзором наставника'' било би корисно, сматрао је управитељ, јер би се у њему ђаци вежбали у писању и стилу, више би читали и занимајући се тиме, корисније би трошили своје слободно време.

Љубомир Давидовић, тадашњи министар просвете у Влади Краљевине Србије, донео је решење да не одобрава покретање часописа. Управитељу школе је наредио да препоручи ученицима да се посвете свом основном задатку, а то је да се што боље спреме за народне српске учитеље, јер ће на тај начин учинити више добра својој земљи и народу него покретањем ђачког листа. Министар Давидовић је вероватно посебно имао на уму да поготово Авдо Карабеговић не треба да се бави ничим другим осим учењем.

Током летњег распуста 1904. године, у ''Босанској Вили'', Карабеговић је објавио две песме, једну написану у Београду, а другу у Модричи.

На почетку следеће 1904/95. школске године, Карабеговић је постао председник ђачке дружине ''Будућност''. Дружина је имала свој управни одбор, који је заседао најмање једном недељно. Имали су на располагању одређени фонд новца који је служио за набавку стручне и књижевне литературе, али и за новчано помагање сиромашних ученика. Поред редовних скупова чланства, одржаване су и књижевне вечери, на којима су расправљана разна питања из области књижевности и педагогије. Дружина је располагала и управљала школском библиотеком и читаоницом.

Истовремено, септембра 1904. године, Карабеговић се нашао пред једним неочекиваним проблемом – изгубио је месечну стипендију. 18. септембра те године послао је молбу Министарству иностраних дела за додатна средства како би купио ново зимско одело, пошто је оно које је имао било исувише дотрајало и није се више могло поправљати. Зачудо, одговор који је написао извесни секретар у Министарству, био је негативан. Затим се испоставило да и месечна стипендија више не стиже. О својим новчаним проблемима, песник је обавестио београдске пријатеље. У једном од престоничких листова, Живан Радосављевић је објавио чланак ''Зар тако!'', у којем је протествовао због, наводно намерног, обустављања стипендирања песника. Министру спољних послова се обратио професор Велике школе Милорад Павловић. ''Непажњом или случајем'', како је писао, Карабеговићу је, у његовој завршној години школовања, одузета помоћ коју је годинама раније примао. Професор је молио министра да се стипендирање обнови до краја школске године, када ће Карабеговић свршити школу.

Из неког разлога, Авдина стипендија је исплаћивана преко Генералног конзулата Краљевине Србије у Скопљу. Скопском конзулу се обратио шеф Политичко-просветног одељења Министарства иностраних дела, са питањем зашто је Карабеговићу одређена стипендија само до септембра, када он треба још годину дана да иде у школу. Љубомир Михаиловић, вицеконзул Србије у Скопљу, одговорио је да је Конзулат добио извештај из алексиначке Учитељске школе, у којем је Крабеговић наведен међу оним ученицима који су школу завршили. ''Ако је учињена погрешка, лако је исправити и Карабеговићу продужити благодејање, ако то заслужује''.
Док грешка није исправљена, пролазили су месеци, несумњиво веома тешки за песника. Коначно, тек фебруара 1905. министар је донео решење да се ''из кредита на достојније заступање'' Карабеговићу исплати 120 динара на име стипендије од септембра до децембра претходне године, а да му се од јануара до јуна текуће 1905. године, издаје на име помоћи по 30 динара месечно.




САМОСТАЛНА ЗБИРКА


Док је завршавао Учитељску школу у Алексинцу, Карабеговић је предао у штампу збирку својих песама. Књижица са четрдесетак родољубивих и љубавних песама изашла је у Београду 1905. године, штампана у штампарији Чеде Стефановића, ''преко пута од Руског цара''. У збирци су се налазиле песме које су углавном већ биле објављене у различитим српским књижевним часописима тог времена. Према накнадним сведочењима, штампање књиге су финансирали Авдини другови из школе али није тешко претпоставити да је песник имао и друге, прикривеније финансијере.

Критике у књижевним часописима ове збирке биле су колико добронамерне, толико и кратке и уопштене. Једино је ''Бранково коло'' објавило шири критички приказ извесног Х. Х. ''Песници су уопће осетљиви, српски ваљда најосетљивији, јер осим признања, а и тог често нема, не чека их никаква награда и наплата. С тога не знам, да ли бих смео Авди замерити, да је доста небрежљив, те му покаткада стих, - а без невоље, - рамље''. Критичар је посебно истицао поему ''Роб'', где је песник ''најбоље успео'' у својој патриотској поезији. Циклус ''Емире'' су биле чисто љубавне песме, које су се истицале снагом и лепотом. У њима се песник показивао као дете Истока, ''ученик Мирзе Шафија...'' У циклусу ''Са источног Парнаса'', посвећеном Милораду М. Петровићу, ''наш песник је погодио и ону много теже уочљиву жицу, што се елегично поткрада и зуји поред оног веселог и страсног уживања живота''. Међутим, за критичара је антитеза љубави и вина или туге и вина у овом циклусу била понекад исувише наглашена, јаче него што је било потребно и то је слабило песнички утисак.

Појава прве самосталне збирке песама после готово деценије постојања на књижевној сцени, говори да Авдо Карабеговић није био нарочито плодан песник. На обзиран, посредан начин о томе је говорио песников пријатељ Исаије Митровић, у посмртно објављеном тексту којим је портретисао физичке и духовне особине личности Карабеговића. ''Писао је када је осећао потребу за то. Морао је бити у штимунгу када је хтио што написати, иначе му није ишло од руке. Није могао писати кад је хтио него кад је осјећао. Зато је био пјесник осјећаја, а не пјесник мисли''.

Прва самостална збирка није показивала неки нарочити песнички помак у односу на стихове објављене у збирци ''Побратимство'', пет година раније. У опширном критичком тексту о савременим српским књижевницима, објављеном у ''Босанској вили'', Димитрије Митриновић је Карабеговићу посветио пар редова. ''Испјевао је неколико лаких и по садржају и по вриједности љубавних пјесама... Он није изразита ни важна појава, али не одбија и није на одмет, премда му патриотске пјесме нијесу више успјеле од љубавних''.

За разлику од књижевних, збирка је изазвала значајну политичку акцију. Покушај да се део тиража књиге државном поштом распарча заинтересованим лицима у окупираној Босни и Херцеговини изазвао је реакцију босанскохерцеговачке Земаљске владе. Са потписом Рохањија, тадашњег царско-краљевског губернатора окупиране провинције, са датумом од 23. августа 1905. године, издат је распис свим котарским уредима да се забрањује растурање ове књиге, писане ''mit cyrillischen Letern'', пошто су песме у њој биле ''pollitisch und religios aggressiv''.

Пишући неколико година касније о овој збирци, Живан Радосављевић је навео да стихови у њој имају своју нарочиту вредност због тога што су биле ''огледало Карабеговићеве душе, мисли и живота''. Радосављевић је наглашавао песниково схватање окупационог господара заузете Босне и Херцеговине, који се трудио да ''у свему и са свачим убије све оно што је се Српско звало''. Песниково схватање слободе и ропства нарочито се видело у поеми ''Роб'', којом се Карабеговић убраја у ред оних ''који се снагом тела и душе боре против угњетача човекових права и Народне Слободе''. Управо у овој песми су се, с правом, препознале аустријске окупационе власти, иако је она била препуна уопштених, лирских слика о слободи и тамновању.

''Кад слободе труба јекне;
О земљу ћу ланце лупит',
Душмани ће сузе ове
Својом крвљу скупо купит'.''
У следећим годинама, до своје смрти, Карабеговић је наставио да повремено у књижевним часописима објављује своје нове песме. Оне су временом постајале озбиљније, дубље и садржајније, услед песникове другачије животне перцепције, која је била последица утицаја тешке, неизлечиве болести. У једном од некролога песнику, говори се да је смрт спречила његову намеру да објави трећу збирку својих последњих песама, ''у којима је било и младићке топлине и искреног родољубља а нарочито леп народни језик''.




ЈЕДНА ПОСЕБНА ОСНОВНА ШКОЛА


Лапидарни подаци из деловодних протокола Министарства просвете говоре да је Карабеговић крајем марта 1905. године упутио молбу министру да му омогући полагање учитељског завршног испита. Затражено је мишљење управитеља Учитељске школе и оно је било негативно. Ипак, тог пролећа биће коначно завршено нередовно и дуготрајно песниково школовање. У мају месецу био је један од 42 ученика који су завршили четврти разред и затим изашли на једномесечно полагање стручног испита. Испит је у првом року положило 29 ученика од којих само два са одличним успехом, што говори о веома строгим критеријумима. Двадесет један ученик је имао врло добар успех а Авдо Карабеговић је био међу шесторицом ученика са постигнутим добрим успехом. Остали кандидати за учитељско звање упућени су на полагање одређених предмета у следећем изпитном року. Када је коначно добио учитељску диплому, Карабеговић је већ имао скоро пуних 27 година. Његови другови из разреда били су углавном двадесетогодишњаци. Завршивши школовање, он сам сигурно није био једини који је коначно одахнуо.

Тог пролећа, још као матурант Учитељске школе, у ''Бранковом колу'' је објавио једну песму посвећену Алекси Шантићу. Писмом је молио уредника Адамова да му врати остале три послате песме ''које не одговарају програму 'Б. Кола' а мени су ипак потребне''. Био је разочаран због необјављених песама. ''Поштовани господине, мислим да нисам заслужио толику багателу с Ваше стране'', писао је. Касније током године, већ као учитељ основне школе у Малом Зворнику, објавио је у ''Босанској Вили'' две песме из циклуса ''Емире'', са потписом ''Бег Авдо К.''

За разлику од осталих његових другова, новопечених учитеља, Карабеговића је чекао сигуран посао у једној сасвим одређеној школи. Готово би се могло рећи да је она била и отворена управо зато да би он добио стално намештење. Још у марту 1905. године провео је неко време у Малом Зворнику, одакле је 8. марта послао раније помињано писмо свом пријатељу Д. Филиповићу. У јуну месецу написао је формалну молбу Министарству просвете, са обавештењем да је завршио учитељску школу. Пошто је био ''извештен'' да ће се још те године у Малом Зворнику отворити основна школа, молио је да буде постављен за учитеља управо тамо, ''с тим, да до почетка рада у школи будем на извесној дужности у поменутом министарству.''

Учитељи почетници су своја прва намештења добијали, по одлуци министарства и према потреби службе, било где у некој од србијанских основних школа, где би се указало упражњено место. Решењем Министарства просвете од 16. августа 1905. године, Карабеговић је добио намештење у тек основаној основној школи у Малом Зворнику, као учитељ-приправник, са почетничком платом од 600 динара годишње. Ова основна школа била је једниствена у тадашњој Краљевини Србији. Та посебност састојала се у томе да су већина њених ученика били муслиманске вероисповести.

Када је 1830. године, Рађевски срез, у оквиру Подринске нахије, укључен у састав аутономне Кнежевине Србије, два села, Мали Зворник и Сакар, на обали Дрине, преко пута босанског Зворника, остали су у оквиру Босанског пашалука, саставног дела Отоманске империје. Тако је остало следећих неколико деценија, све до Берлинског конгреса, када је ова минијатурна енклава ушла у састав тада независне Србије. Становништво енклаве Малог Зворника било је муслиманске вероисповести. У попису бирача Малог Зворника за изборе за Скупштину Србије 1890. године, од 44 грађана са правом гласа, изузев двојице државних службеника, цариника и позорника, сви остали су били муслимани. Петнаест година касније, када је направљен списак деце дорасле за школу, у којој ће радити Авдо Карабеговић, међу њима је било двадесетдеветоро деце муслиманске и седморо православне вероисповести.

25. маја 1904. године, начелство среза рађевског проследило је Министарству просвете молбу Суда малозворничког да се у овом месту отвори основна школа. У свом одговору, министар је наложио да се направи списак деце дорасле за школу. Шест месеци касније, шабачки Окружни школски одбор известио је министарство о почетку грађења школске зграде. Министарство просвете је наложило да се у том циљу определе одређена новчана средства са нивоа округа. Подизање школских зграда основних школа у Србији тог времена, падало је на терет самих локалних заједница. Подршка државе за зидање школе у Малом Зворнику очигледно је указивало да је у питању била ствар од ширег политичког интереса.

У међувремену се нешто догодило, што је довело до промене планова. Нејасна вест из деловодног протокола говори о „уништењу“, или саме започете градње или замишљеног плана. 16. јуна 1905. године, Министарство просвете је наложило Окружном школском одбору да извести постоји ли уопште плац за изградњу школе у Малом Зворнику, а ако не постоји, онда да се откупи. Месец дана касније, Окружни одбор је предложио да се школа привремено отвори у згради малозворничке царинарнице. Припремајући буџет за следећу, 1906. годину, Окружни школски одбор је предвидео 8.000 динара за грађење ове школе, али је Окружна скупштина одобрила 5.000 динара. Ипак, и то је била трећина укупно потребних средстава. Почетком августа 1906. године, Одбор је известио Министарство да је подринско Окружно начелство одржало лицитацију за подизање школске зграде. У каснијем документу из 1912. године, писало је да је зграда малозворничке школе подигнута 1908. године, да је зидана по прописима о грађењу школа, да „чини леп утисак“, и да је имала две учионице и шест других просторија. Вредност школске зграде процењена је на 15.000 динара.

У једном од својих писама упућених Министарству просвете, Авдо Карабеговић је написао да је у Мали Зворник постављен на почетку школске 1905. године. Две године учио је ђаке у привременом школском објекту, некадашњој царинарници, основаној 1878. године. За ту стару зграду на обали Дрине, употребљаван је израз ''кровињара''. Школске клупе и остала опрема, били су позајмљени од лозничке основне школе. Наменска школска зграда грађена је неколико година. У септембру 1907. године, учитељ Карабеговић је „на предлог тројице београдских лекара“, како је писао, добио једногодишње одсуство, због болести. Први малозворнички учитељ није стигао да се усели у нову школску зграду.




АКО СВИ БУДУ ПИСМЕНИ, КО ЋЕ КОПАТИ


На почетку школске 1905. године, учитељ Авдо Карабеговић известио је министарство да, по наговору хоџе Мехмеда Имшировића, грађани Малог Зворника мухамеданске вере не дозвољавају својој деци да иду у школу. Од укупно 36 уписаних ученика, „7 православних редовно похађа школу, док мухамеданац ниједан“.

Министар је наложио Окружном школском одбору да покрене истрагу по овом питању. У писму је министар навео да се овим поступком хоџа огрешио и као грађанин и као чиновник српске државе. „ Као грађанин, стога што као просвећени човек не жели да се деца његове браће школују и буду образовани као и он; а као чиновник што наговара грађане на непокорност према земаљским законима.“ Начелник подринског округа, истовремено, по функцији председник Окружног школског одбора, наложио је свом подређеном, рађевском среском старешини да од Имширевића узме формални писмени исказ. „Целу ову ствар изведите поверљиво, да Мехмед хоџа не осети да је ово ствар националног карактера“, упућивао је начелник округа. Реч „поверљиво“ била је додатно подвучена. 24. новембра, лепим ћириличним рукописом, Мехмед хоџа је потписао позив да се јави среској полицијској власти у Крупањ, „ради хитног посла“.

Три дана касније, хоџа је дао званичну изјаву у којој је рекао да он лично није противан да се деца „Срба мухамеданске вере“ у малозворничкој општини школују и васпитавају у народној српској школи. Овоме су се противили други његови суграђани муслиманске вере, а посебно Рамо Буљубашић, који је своје дете дао у мухамеданску школу „у Босанском Зворнику“. Против уписа деце био је и Салко Ћоровић, који је хоџи јавно, у очи, пред сведоцима, рекао да неће да га слуша, јер он пије и једе јела са Србима, а и верску службу обавља другачије него што је то радио његов рахметли отац, Омер-хоџа.

Очигледно се не обазирући много на упутства претпостављеног о поверљивости и обзирности у конкретном случају, срески начелник је у записник рекао да је хоџина изјава провидна и неискрена, поставивши следеће питање: „Зашто вас слушају ваше џематлије безусловно у односу на општинске и скупштинске изборе а зашто су вам непослушни при упутима који се односе на васпитну страну њихове деце?“ Среска власт, наведено је у записник, има „позитивно уверење“ да Имшировић има најјачи утицај на своје једноверне, што је у више прилика, при изборима општинских часника, непобитно доказано. Рамо Буљубашић, мишљење је среског начелника, био је веома непопуларна личност, а Салко Ћоровић, као „дечко који и нема право мешања у грађанским дужностима“, свакако не би могао да буде утицајнији од самога хоџе.

Одговарајући, тридесетогодишњи Мехмед-хоџа, који је једном био кажњаван због шверца херцеговачког дувана преко Дрине, тражио је да се сваки „упорник“ казни, понављајући да он није против слања деце у школу. Шта више, његови сународници су га оптуживали да је његовим одобрењем школа у Малом Зворнику и отворена „без уношеног протеста“.

Неколико дана касније, саслушан је и Рашид Буљубашић који је изјавио да неће да изведе своје дете из босанске школе, јер и он не жели више да остане у Србији, већ ће да се исели. Не улазећи много у проблем селидбе, а поступајући по важећем закону, срески начелник је наложио малозворничком Школском одбору да Буљубашића новчано казни због 80 дневних изостанака његовог сина.

Имајући ово решење у рукама, учитељ Авдо Карабеговић је за 4. децембар заказао седницу Школског одбора. Сукоб, проистекао из различитих интереса и ставова, који је до тада тињао, коначно је добио своју позорницу. О њему се може сазнати само на основу једног извора, извештаја малозворничког учитеља, написаног нервозним, али и негованим рукописом, мастилом црним као гар. Чланови Школског одбора, поред самог учитеља, били су Михаило Васић, председник суда, Ристо Секулић из Сакара, који је истовремено био и школски благајник и малозворнички хоџа Мехмед Имшировић.

На почетку седнице, учитељ је пренео присутнима наређење министра о кажњавању неуредних родитеља, као и упутство среског начелника у конкретном случају Рашида Буљубашића. Председавајући седнице, Михаило Васић, поставио је питање шта је било са молбом коју су малозворнички Турци послали Његовом величанству краљу, у вези са школовањем њихове деце. Када је учитељ одговорио да о томе не зна ништа, јер молба није предата њему, Васић је рекао да, колико он зна, у Радаљу и у другим околним местима, они који плаћају порез испод 5 динара, не шаљу децу у школу нити их неко на то сили. „Кад будемо сви писмени, ко ће копати?“, питао се Васић. На њега се надовезао Секулић, изјавивши да није за то да се кажњавају деца која немају оца, односно која живе код старатеља. Хоџа Мехмед Имшировић је углавном мудро ћутао. Иако их је учитељ упознао са одговарајућим члановима закона који говоре о обавезности школовања и подједнакој одговорности и родитеља и старатеља, одборници су остали при своме.

Даљи ток седнице може се само слутити. На крају, према учитељевом извештају, школски одборници су изјавили да сматрају за казну то што сваке суботе морају да долазе на седнице Одбора, јер имају другог посла. Шта више, председник Васић је напустио седницу пре њеног краја, говорећи да никада више неће ни доћи. Ето, писао је Карабеговић, такве су „ово дрске турске балије“, који ометају правилан рад школе и излажу подсмеху Србију и њене законе. Учитељ је тражио да се чланови школског одбора казне и тиме науче поштовању закона или да се школа, у супротном, што пре затвори.

Сутрадан по неуспелој седници одбора, Карабеговић је малозворничком Суду упутио званичан захтев да се Рашид Буљубашић казни са 8 динара због изостанка из школе његовог усвојеног сина. На полеђини документа враћеног учитељу, Михаило Васић је написао: „По оваквим предметима овај суд ненадлежан је“. Све ово, учитељ је уредно сложио и послао начелнику округа, уз пропратно писмо у којем је, држећи се строго закона, констатовао да „ова школа више нема свог одбора“.

Увидевши да ствар почиње да измиче контроли, окружни начелник је хитно позвао рађевског среског старешину и дао му одређена усмена упутства. Срески начелник је затим лично отишао у Мали Зворник на разговор са председником суда Васићем. Када га је питао зашто не врши своју дужност, „већ својом немарљивошћу иде на руку турцима да не поштују законе“, Васић није имао аргумент којим се могао одбранити и кажњен је одузимањем петнаестодневне плате. Начелник је затим издао јавну наредбу, којом је наложио „свим турцима“ да уписану децу морају слати у школу или ће бити новчано кажњени. Деловођу општинског суда Владимира Радића, који је јавно, у механи, говорио „да нико није у стању натерати турке да дају децу у српску школу“, спровео је суду, на основу повреде одређеног члана кривичног законика, „јер се дело доказује испитом двојице сведока“.

Истовремено са интервенцијом полицијске власти, министар просвете је повукао потез сасвим другачије врсте. До краја децембра 1905. године, у малозворничку школу стигло је решење следеће садржине:„Наређујем да у основној школи у Малом Зворнику свима ученицима мухамеданске вере предаје веронауку Мехмед хоџа Имшировић. Радно време утврдиће у споразуму са учитељем г. Авдом Карабеговићем“. Надокнаду за свој рад, писало је даље, Имшировић ће добити према успеху који буде постигао крајем школске године, пошто знање деце буде проверено на школском испиту.
И, тако је проблем био решен. На почетку другог полугодишта, учитељ Карабеговић је послао извештај у којем је са поносом констатовао да од 30. јануара 1906. године, сва мухамеданска деца редовно долазе у школу. Земљеделац Рашид Буљубашић, пошто се, наравно, нигде није иселио, платио је казну за свога сина Салиха и, „чим је искусио казну“, вратио га из Зворника и послао у малозворничку школу.




СРЕМЧЕВ ПРОГРАМ ЗА АВДИНУ ШКОЛУ


Књижевник Стеван Сремац давао је велики политички значај Карабеговићевом деловању као учитеља у Малом Зворнику. Како је говорио, Мали Зворник је био мала Великог, босанског Зворника, одвојена Дрином а малозворнички Срби мухамеданци били су рођаци оних прекодринских. Они нису имали национално развијену свест, попут Хасанбегова, Ђикића, Сулејманпашића и самог Карабеговића, ''који клањају Мухамеду али поштујући наш Божић очекују српски Васкрс''. Намера српске државе да баш ту, у Малом Зворнику отвори школу и за учитеља постави баш Карабеговића, била је сјајна, али је лоше што је зграда школе стара и непримерена а њен учитељ сиромашан и без довољно новчаних средстава.
Малозворнички учитељ, говорио је Сремац, морао би да буде прави господин, који је требао да представља саму Србију. Зграда малозворничке школе треба да буде ''најлепша теферич кућа'', у којој ће сваког мухамеданца, и босанског и србијанског, када ногом крочи у њу сачекати ''лепа реч, и дуван, и кафа, и грка и мастика''. По Сремцу, и наставни програм Авдине школе требало је да буде специфичан и другачији од осталих школа у Србији. ''Да не уче деца фабрикацију стакла већ зашто турски говорити не знају.''

Као заступник учитеља, без држављанства Србије, малозворнички учитељ је добијао месечну плату, са одбицима, у износу од нешто више од 40 динара и по Сремцу је то било само за ''хлеб наш насушни''. Када је Живан Радосављевић у разговору Сремца обавестио да су Карабеговића царински органи Србије ''петљали за босански дуван, који му се нашао у шпагу по повратку из Великог Зворника'', овај је плануо, говорећи са срџбом и цинично, да то тако и мора бити ''јер како би се (иначе) надлежнима показало, да финанси и њихови претпостављени воде рачуна о кријумчарењу''. Када му је речено да Авди-бег не може по закону имати већу плату од почетне, јер нема држављанство Србије, Сремац је одговорио да је то формални разлог и да би се, уколико би било добре воље, могло пронаћи неко решење. ''Траже му поданство? Лепо, добиће га али, чим постане наш поданик, врата Босне биће му затворена.'' Био је против тога да се о Авдином тешком материјалном положају говори јавно и да се у штампи апелује за помоћ државе, знајући да постоје добри разлози због којих о Карабеговићу, Малом Зворнику и његовој школи не треба јавно писати.

Стеван Сремац, политички конзервативац и традиционалиста ''са званичницима је само званично и општио''. Његову намеру да сачека згодну прилику како би обезбедио материјалну помоћ државе за малозворничког учитеља, спречила је смрт, у Соко Бањи, августа 1906. године.
У међувремену, Карабеговић се нашао међу потписницима апела ''За слободу штампе'', објављеном у сарајевском листу ''Дан'', 5. фебруара 1906. године. Међу потписницима апела ''без разлике вјере и Босни и Херцеговини'', били су Никола Кашиковић, Светозар Ђоровић, Алекса Шантић, Смаил-ага Ћемаловић, Осман Ђикић и Омер-бег Сулејманпашић. Потписивање овог апела је вероватно утицало да је у јесен те године Карабеговић примљен у Српско новинарско удружење, иако се није бавио новинарством нити уређивањем или издавањем часописа.




НЕУСПЕШНА ЖЕНИДБА


На лето 1906. године, Карабеговић је извесно време провео у Младеновцу, код свог пријатеља песника Милорада Петровића. Необуздано су пили вино, а по каснијим речима Милорадове супруге Руже, ''Авдо је могао да поднесе добро, Бог да му душу у његов рај однесе''. У једном тренутку, Авдо је свом пријатељу саопштио да има намеру да се жени. Његова изабраница била је нека учитељица из Босне, Српкиња православне вере. Петровић му је предочио проблеме који могу произићи из тога, с обзиром да су били различитих вероисповести. Међутим, Карабеговић се није обазирао на добре савете и замолио је свог пријатеља да поради да та његова изабраница добије учитељско место негде у Србији. Убрзо, према унапред скројеном плану, девојку је илегално, на свој пасош у Србију из Земуна превео Михаило Сретеновић и она је добила учитељско место у једној основној школи у Крајинском округу.

Пре тога, обављена је тајна веридба. Када се за веридбу сазнало, она је у београдским књижевним круговима изазвала скандал и констернацију. Сазнавши за веридбу, Стеван Сремац је јавно изнео своје неслагање. ''Ако то учини, учиниће једну лудост и грешку, која ће се осветити и нама, а и њему међу његовима''. Сремац је говорио да Карабеговић ''није само свој'' и да не може да се ожени како хоће. ''Због наших мухамеданаца Авди-бег не сме да се ожени никојом другом вером но муслиманском, а ако му је по вољи и са две-три'', што му његов закон дозвољава. Његова супруга морала је да буде из најбољих кућа босанских мухамеданаца и српска држава требало је да се потруди око тога. Када је Авдин пријатељ Живан Радосављевић забринутом Сремцу предочио да је, ваљда, у питању била озбиљна љубав, овај је плануо. Знајући за пакрачку Емиру, Сремац је рекао да је млади песник једном волео, па заборавио, сада поново воли, па ће га и то проћи. Уосталом, рекао је, за Карабеговића је важило старо правило ''Нова варошица, нова девојчица'' и то не би требало да има никакве везе са његовом женидбом. У животном деловању Авди-бега треба да је много важнија и преча љубав према народу, Српству. Његова кућа треба да је ''потпуно истоветна са кућама оних из чијег је јата''.

Против Авдине женидбе православком био је и Бранислав Нушић, који је о томе са индигнацијом и нетрпељивошћу говорио пред песниковим пријатељима. ''Нижи слојеви мухамеданског живља, када би спазили шта њихови просвећени и ''посрбљени'' синови раде, вратиће се вери а побећи од народности'', говорио је. Нушић је сигурно имао на памети Османа Ђикића који се годину дана раније оженио сарајевском глумицом, Српкињом Зором Милојковић, што је довело до злурадих коментара у босанским муслиманским и хрватским листовима. Оваквим својим ставовима, Нушић је ''изазвао оштрину једног женског језика'' и Карабеговић је у Мали Зворник добио писмо пуно оптужби и осуде на рачун тада већ славног српског комедиографа, што је довело до захлађења њихових односа.

А онда је дошло до преокрета. Када је већ изгледало да је око женидбе све готово, Милорад Петровић је добио писмо учитељицине сестре у којем га је она питала, као да то већ сви нису знали, да ли је истина да се њена сестра верила са једним муслиманом. Уколико је то било тачно, писала је девојчина сестра, та вест је за њу немила и ако до брака заиста дође, ''она ће је презрети и никада је за сестру признати неће''.

Петровић је ово писмо показао Авди који је одмах донео одлуку да прекине сваку везу са несуђеном изабраницом. Веридба је јавно опозвана и овај скандал је довео до олакшања многих.

Следеће, 1907. године, на редовној годишњој учитељској скупштини, Карабеговић је позвао у страну Милорада Петровића и показао му своју несуђену изабраницу, која се ''припила уз једног полицијског писара''.

-То јој је муж, рече ми он.

Ја сам ћутао.

-Сјећаш ли се оног писма њене сестре?

-Сећам се.
-Е, видиш, њему је почетак у почетку љубави са овим човјеком. Само, зар је морала онако глупо да лаже...




ДОБИЈАЊЕ ДРЖАВЉАНСТВА


26. септембра 1906. године, Авдо Карабеговић је написао молбу да буде примљен у држављанство Србије. У прилогу је доставио уверење које је сведочило да је отпуштен из ''босанскохерцеговачког'' поданства. Према прописима, молба је упућена начелнику среза рађевског. Као апатрид, особа без држављанства, молио је да буде ослобођен законске таксе за прелазак у српско поданство. Рађевско начелство је од малозворничке општинске власти затражило да од Карабеговића узме изјаву ''о свом имовном стању, занимању и владању''. Та изјава била је једна врста кратке биографије, која је почињала 1897. годином, када је песник дошао у Србију. Тада је границу прешао легално, са важећом пасошком исправом, чији је рок трајања био три године. По истеку ове исправе, Карабеговић није тражио другу, што је значило да је из Пакраца 1903. године у Србију прешао нелегално. Према његовом тврђењу, од 1905. године служио се пасошем Краљевине Србије.

''Од фамелије немам никог, ко би прешао са мном у српско поданство.''

Формални разлог, због којег је тражио држављанство, био је да би му се омогућило полагање стручног учитељског испита, што је био услов да из статуса привременог пређе у статус сталног учитеља.

Јануара 1907. године, састао се Суд општине малозворничке и донео решење да се учитељ Карабеговић прими за члана локалне заједнице.

На захтев Министарства унутрашњих дела, из Министарства просвете и Министарства иностраних дела стигла су уверења да Карабеговић према овим институцијама нема никаквих материјалних обавеза и да министри немају ништа против да се молилац прими у српско поданство. Коначно, 16. марта 1907. године, Државни савет Краљевине Србије донео је решење да се Авдо Карабеговић, ''учитељ у Малом Зворнику, родом из Модрича у Босни и поданик турски, прими у српско поданство изузетно од чл. 44 Грађанског закона.'' Краљ Петар Карађорђевић је 24. марта потписао одобрење овог решења.

У априлу месецу, Карабеговић је потписао писмену заклетву следеће садржине: ''Заклињем се Богом живим да ћу као и други рођени Срби владајућем краљу српском свагда веран бити; да ћу се устава земаљског, закона и уредаба савесно придржавати, власти земаљске слушати и њима се покоравати; да ћу данак, дажбине и остала сва бремена земаљска која се налагала буду тачно плаћати и носити, и све дужности сажитељу српском својствене вољно испуњавати. Тако ми Бог помого и тако да могу одговор дати на његовом Страшном суду.'' Заклетва је дата пред малозворничким хоџом Мехмедом Имшировићем и рађевским среским старешином.

Одмах по стицању држављанства, Карабеговић је тражио од министра просвете постављење за сталног учитеља, пошто је 29. марта и формално стекао држављанство Србије, ''када су Новине Српске обнародовале указ Његовог Величанства Краља''. Постављење за сталног учитеља значило је и повећање годишње плате на 800 динара. Чим је постао поданик Србије, аустријске власти су Карабеговићу забраниле прелазак границе.




БОЛЕСТ


Августа 1906. године Карабеговић је дошао у Београд и одсео код Михаила Сретеновића у улици Страхињића Бана. Тих дана требала је да се одржи скупштина Учитељског удружења. Према Сретеновићевом сведочењу, тринаестог августа Карабеговић је од раног јутра био неуобичајено весео и расположен. Замолио је свог пријатеља да се за тај дан припреми посебан ручак са доста вина. Сретеновић је питао да ли је довољно две литре.

- Јок, јок, за мене спреми четири, а за тебе колико 'оћеш. 'Оћу данас да се напијем.

- Па, добро, спремићу балонче.

По обављеном ручку, у причи, Карабеговић је у једном тренутку пријатељу рекао да је тог дана добио главну премију, ''згодитак на живот''.

- Нико у мојој породици није доживео 28 година а ја сам их ето доживео. Данас ми је рођендан и напунио сам двадесет осам година.

Поустајали су, изљубили се а када су поново сели, Авдо је наставио:

- Вјеруј ми, тако је! Све је у мене помрло младо, испод 28 година... Помрло је од сушице. Тога сам се бојао као ђаво крста...Чим се закашљем, ја лијепо претрнем и помислим: Ето је, налећела... Сад се не бојим више, већ сам оматорио за сушицу...

Према Сретеновићевим речима, баш онда када се веселио, црна смрт је наднела своју косу изнад песникове главе. Те јесени, Карабеговић је оболео од туберкулозе, прокашљао је и пропљувао крв.

Накнадна сведочења су увек недовољно поуздана. У некрологу објављеном после Карабеговићеве смрти у босанском листу ''Мусават'', Осман Ђикић је написао да је болест почела мучити његовог пријатеља још док је био у војсци, у Пешти. Тада је Карабеговић ''осетио неку оронулост у здрављу, која је доцније узимала све то више маха...'' Независно од Ђикића, Славко Коцић је написао да је Карабеговића болест мучила још док је био у пакрачкој Учитељској школи. У сваком случају, изгледа да је крајем 1906. године дошло до драстичног погоршања песниковог здравственог стања.

20. фебруара 1907, Карабеговић је молио Окружни школски одбор за десетодневно одсуство до 02. марта ''ради хитних личних потреба''. У тренутку добијања сагласности, 24. фебруара, он је већ био у Београду, вероватно у болници. У дописници, на чијем је аверсу била песникова фотографија, Карабеговић се Михаилу Сретеновићу обратио речима:''Драги Мико, ти бесумње познајеш оног несретника што се крсти именом Авдо...'' Дописница је била адресована 1. марта 1907. године и на њој је био жиг београдске поште. Авдо се, у трећем лицу, извињавао што је обећао да ће доћи на ручак код Сретеновића, а није дошао. ''Требао је доћи да бар госпођи Томанији рекне – хвала, на њеној божанственој сарми''.

У септембру 1907. године, ''на предлог тројице београдских лекара'', Карабеговић је добио годину дана одсуства и тиме се завршило његово двогодишње учитељевање у Малом Зворнику. Последње месеце је провео у покушајима излечења, уз стално погоршавање здравственог стања. На рачун српске државе, боравио је у србијанским бањама и у Улцињу, а једно време се лечио у Палерму и Напуљу, где је раније умрла његова непрежаљена пакрачка Емира.

Годину дана касније, половином септембра 1908. године, Карабеговић је изашао из београдске болнице и одсео на неколико дана у хотелу ''Национал'', припремајући се за поновни одлазак у Улцињ. У четвртак, 18. септембра, око осам часова увече, у посету му је дошао Душан Шијачки. Када је Шијачки ушао у Авдину собу, затекао је песника како у оделу лежи на кревету, главе наднесене над лавором пуним крвавих испљувака. Авдине покушаје да разговара са пријатељем, прекидали су напади тешког кашља. Седећи на столици, са муком је записивао у свој нотес последње стихове. Шијачком је на растанку дао исписани папир из нотеса.

''Парче по парче од срца се кида,
У црној крви пред ноге ми пада,
Ја гледам слику свог бедног живота
И тратим дане без вере и нада.

Крвца се леди, а срце се кочи,
Ни мисли више прибрати не могу,
Свечаним миром склапају се очи,
Глас тајни шапће: ''Крећи се свом гробу.''

На растанку, Шијачки му је обећао да ће га сутрадан испратити на пут, али није имао храбрости да се поново са њим види.

После краткотрајног боравка у Улцињу, по савету лекара, Карабеговић се враћа назад у Мали Зворник, у свој учитељски стан. 7. новембра, по сопственој жељи и уз помоћ доктора Јашића, пренет је у лозничку болницу где је 5. децембра, касно увече, преминуо.




САХРАНА И НЕКРОЛОЗИ


5. децембра 1908. године песник Милорад Петровић је седео са неколико пријатеља у Позоришној кафани. ''Не знам како тек пред нас један човек спусти депешу.'' Када су је отворили видели су да телеграм шаље шабачки адвокат Владимир Илић. ''Авдо умро данас у лозничкој болници''. После тренутака збуњености и запрепашћења, донета је одлука да се тело покојног песника пренесе и сахрани у Београду. Поред самог Сељанчице, најангажованији су били глумац Добрица Милутиновић и новинар Миша Арсеновић. Адвокат Илић је телефоном замољен да се побрине да покојник буде донесен из Лознице у Шабац, где ће га преузети припадници одбора за сахрану и пребацити у Београд. ''То је у оно време био један тежак и ризичан посао'', сећао се Петровић, '' – у време Анексије, што би све изгледало као једна патриотска манифестација према покојнику, за кога се знало какав је он био трун у оку Аустрије''.

Петровић је са члановима одбора за сахрану кренуо лађом до Обреновца где су од обреновачког председника општине Ђоке Христића добили кола којима су се одвезли до Шапца. Када су 6. децембра увече дошли у Шабац, сазнали су да је тело покојника већ допремљено из лозничке болнице. Читава два следећа дана чекали су одобрење од надлежних из Београда да могу пренети покојника у престоницу. Према коначно добијеном усменом одобрењу тадашњег министра полиције, сахрана се морала обавити у највећој тишини, ''без икакве помпе и манифестација''. 8. децембра увече, Петровић је телефонски обавестио пријатеље у Београду да ће сахрана бити сутрадан. Током ноћи, град је облепљен умрлицама са обавештењем о сатници испраћаја и сахране.

Из Шапца је Карабеговић испраћен свечано. Одржана су чак четири говора, у различитим деловима града. Покојников ковчег је ношен на мртвачким колима Општине шабачке, са којих је претходно скинут крст. Испред кола су ишли ђаци шабачких основних и средњих школа, а иза њих велики број грађана. Одбор шабачког Женског патриотског друштва окитио је Авдин ковчег. Трговачке и занатлијске радње су за време спровода биле затворене а на зградама појединих шабачких удружења вијориле су се црне заставе.

Током ноћи, покојник је у пратњи двојице хоџа, малозворничког и шабачког, донет у београдску Бајракли џамију. Нешто после десет часова ковчег су изнели ''Арнаути мухамеданци''. Испред џамије, говор је одржао шабачки хоџа Мехмед Хашимић:

''Срце ми плаче!

Није лако Авду ни ожалити а камоли прежалити, јер га изгубисмо у тренуцима, када је свом роду највише требао...

... Знамо да се узвишени дух твој винуо небесима зато, да тамо Пророку Мухамеду и Светом Сави каже, да је у нас сваки брат мио, ма које вјере био и да косовским јунацима Лазару и Мурату каже, каква слога у њихових потомака влада и да су сви као један готови да заједнички бране своја права

Авдо, земљаче! На овој грудви слободне земље Србинове нашли смо уточиште и ти и ја. Не жали, Авдо, што ће те она покривати, јер те је волила и сматрала као сина свога рођенога. Ето, воли те и сада и волеће те и довјека и у загробном животу твоме...''

Већ код саме џамије окупило се доста света и спровод је кренуо, најпре према центру града, а затим до Новог гробља. Напред су ношени венци, међу којима је посебну пажњу привукао венац црногорског кнеза Николе Петровића. Покојника су на смену носили београдски муслимани, пошто су, по исламским обичајима, тело покојника могли да носе само припадници муслиманске вероисповести. Спровод је застао код споменика кнезу Михаилу, а са балкона Народног позоришта окупљеној маси се, говорећи ијекавски, обратио Бранислав Нушић:

''Авдо, брате, да се опростимо.

Ти немаш мајке да за тобом заплаче а мајка отаџбина твоја тужна Босна другаче сузе лије данас. Она нема суза за тебе самога; нема их данас кад јој ваља плакати са свом дјецом својом.

Зла је и тешка судба твоја, мој лијепи Авдо. Родио су се на обалама тужне Саве, и првијем твојијем погледом сагледао си аустријске бајонете; и прво сазнање твоје било је: да је твоја Отаџбина заробљена и да си се ти као роб родио. Родио си се крај тужне Саве а умро си крај крваве Дрине и задњи поглед твој сагледао је опет аустријске бајонете и последње сазнање твоје је било: да је твоја Отаџбина још тужна робиња...

Пођи мирно пред Алахов пријесто, мој слатки Авдо! Док си задњијем погледом својим сагледао злу судбу твоје отаџбине; дотле су смрћу твојом прогласио празник светога братства Срба православних и муслимана, које је негда вјера дијелила, али које је крв сад зближила, свезала и под заједнички барјак сабрала...

Пођи задовољно, Авдо, у рахмет; Твоја пјесма ускоро ће се запјевати у твојој лијепој Отаџбини а твоји снови ускоро ће постати јава, у слободној Отаџбини твојој.

Кад будемо загазили Дрину, ево ти беса, Авдо, први плотун намијенићемо теби, то ће бити твој парастос, којим ћемо ти учинити помен на првој стопи босанског земљишта. Вјеруј у то, Авдо, и са том вјером пођи спокојно на они свијет где ти желим слатки и мирни покој.

Алах рахмет ејле'н, Авдо!''
Затим је поворка наставила према Новом гробљу, где је на парцели предвиђеној за покојнике муслиманске вероисповести обављена џеназа.




УМЕСТО УВОДА, ЗАКЉУЧКА И НАУЧНОГ АПАРАТА


''Отац један, једна мати
Прво би нам ваља знати,
Јер ћемо се паски клати.''

(Мухамед Хеваји, из Тузле, пол. 17-ог века, писано српским језиком, арапским писмом)

Овај рад је резултат истраживања архивске грађе, пре свега у фондовима Архива Србије. Прегледани су фондови Министарства просвете, Министарства унутрашњих дела, Министарства иностраних дела и фонд Друштва Светог Саве. Поред тога, коришћена је грађа Рукописне збирке Народне библиотеке Србије, Рукописног одељења Матице Српске у Новом Саду, као и књижни фонд Трезора Универзитетске библиотеке у Београду. У раду су преузети цитати из следећих дела: Борјанка Трајковић, ''Никола Т. Кашиковић'', Muhsin Rizvić, ''Književno stvaranje muslimanskih pisaca u Bosni i Hercegovini u doba austrougarske vladavine'' и Јово Бајић, ''Српски песник Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић''. Такође је коришћена грађа објављена у зборнику ''Kultura i umjetnost u Bosni i Hercegovini pod austrijskom upravom''. Поред опште литературе, коришћени су подаци са различитих Интернет адреса.

Ова биографија представља покушај да се, укратко, опише живот једног давно заборављеног песника. То је историја једног животног, али и једног националног пораза. Она говори о једном могућем националном путу од којег се одустало, можда превише брзо и недовољно основано. Неуспешни покушај аутора овог рада да на београдском Новом гробљу пронађе гробно место умрлог песника, представља крајњи доказ тог одустајања. У раду је покушано да се опише једно време када су политички, верски и национални погледи били често дијаметрално супротни од данашњих. Ипак, аутор је дубоког убеђења да су ти погледи били сасвим рационални и оправдани.

Авдо Карабеговић, песник из Модриче, појавио се 1896. године као књижевна звезда у балканској стварности тог времена. Његово дванаестогодишње песничко деловање, до 1908. године, није дало неке нарочите резултате и очекивања од њега била су далеко већа од његових постигнућа. Ипак, док се потуцао, у сиромаштву које се граничило са бедом, од Цариграда и Алексинца, преко Пеште и Пакраца, до Улциња и Палерма, он је остварио песничко дело које је било крајњи израз његових могућности. Карабеговић није имао срећу коју је имао његов пријатељ Милорад Петровић Сељанчица, да му песме постану део народног фолклора, иако је међу њима било оних које нису биле лошије од било које севдалинке.Умро је као учитељ једне мале сеоске школе, у провинцијској болници западне Србије. Било је много горих судбина и већих трагедија. На крају, можда једина права животна сатисфакција, за Карабеговића је било задобијање једног широког круга искрених и безпоговорних пријатеља, којима је до крајности био одан. Њиховим биолошким нестанком, нестало је и сећање на њега.

Хорхе Луис Борхес на једном месту каже да се судбина сваког човека, без обзира на њену дужину и сложеност, уствари састоји из једног јединог тренутка, оног у којем човек једном за сва времена схвати ко је. Из сачуваних докумената не може се сазнати када је песник Авдо Карабеговић тај тренутак доживео, али је он своје национално опредељење заступао доследно, са љубављу и са уверењем. ''Од своје родбине сам јавно презрен, али не жалим, јер идеја, коју сам високо уздигао и због које сам презрен, мора победити'', говорио је. Колико год данас могле изгледати наивне и архаичне, ове речи заслужују одређену врсту поштовања. Национална идеја коју је Карабеговић заступао сада је, наизглед, одбачена и налази се на споредним токовима историје. Ипак, аутор ове скромне биографије задржава за себе право да буде међу онима, ма колико малобројним, који у тој идеји виде одређену вредност и могући путоказ за будућност. Ако ни због чега другог, онда због смисла стихова наведених на почетку овог, закључног, поглавља.

                                                            Дејан Павић: Биографија Авде Карабеговића Србина (1878—1908)